Pre tri dana sam na tviteru pročitala komentar “Posle Anđela, ni jedan film me nije toliko oduševio kao Mali Budo”. Budući da je to napisala osoba koja zna šta je pravi humor, pomisila sam – to se ne sme propustiti! I nisam propustila! “Mali Budo” je, što bi rekao Andrija Milošević, fe-no-me-na-lan! Za razliku od većine koja će danas i narednih dana uživati gledajući ovaj film Cineplexx-u, ja sam imala dodatno zadovoljstvo – dan pred premijeru razgovarala sam sa Andrijom, koji tumači lik dr Pavićevića.
■ Glumiš dr Pavićevića, koji je u sukobu sa celim svetom i samim sobom. Da li si nekada bio u takvoj fazi?
Oduvek sam u sukobu sa sobom. Ta kampanja, koju vodim protiv sebe, uvek se završavala potpisanim primirjem, koje se krši par puta mesečno. Srećom, žrtava nije bilo. Za mene je to stvarno velika sreća, jer sam jedina potencijalno unesrećena osoba u ovoj epskoj borbi.
■ U filmu veliki broj likova dolazi u Beograd iz Crne Gore. Kada se dogodio tvoj prvi susret sa Beogradom?
’95. godine sam prvi put došao u Beograd i gledao prvu predstavu. Bio je to “Pigmalion” u Narodnom pozorištu. To ushićenje, koje mi je treslo telo posle odgledane predstave, nikada me nije napustilo. Želeo sam da glumim pored velikih imena naše scene i to mi se ostvarilo. Beograd je, pre svega, grad kulture. Ma šta se dešavalo, on je ostajao prestonica kreativnsoti i slobode.
■ U kakvom su ti sećanju prvi meseci provedeni u ovom gradu?
Beograd nikada nisam doživljavao kao inostranstvo, niti kao grad u koji sam došao samo “trbuhom za kruhom”. Ovde su me uvek čekali prijatelji, rođaci, pozorišta i duh Beograda, koji vas obuzme i nosi.
■ Ko je tada pokazao najveću gostoljubivost prema tebi?
Ih, kada bih počeo da nabrajam, napisao bih pravi imenik. Milan Karadžić je imao najveći uticaj na mene, kako profesionalno, tako i privatno, te sam se u Beogradu ostvario kao umetnik i čovek. Kada napišem autobiografiju, pomenuću sve one sjajne ljude, koji su mi začinili život i sve minule godine. Moram spomenuti i legendarnog Vuka Bojovića koji je, nažalost, preminuo, a sa kojim sam imao neka divna druženja. Niko sa takvom strašću nije govorio poeziju i voleo svet kao on.
■ Koja mesta su ti tada bila omiljena u Beogradu, a koja danas?
Tada smo iši u “Kolarac” na picu, u “Industriju” i “Zvezdu” u provod, ali iz kafana nosimo najviše lepih sećanja. Danas je kafana, opet, uzela primat u odnosu na svaku drugu zabavu, a verovatno će tako uvek i biti.
■ Crnogorci u filmovima i serijama umeju da se šale na račun svog mentaliteta. Koje osobine, svojestvene Crnogorcima ili, bar, za koje se misli da vas krase, dolaze do izražaja u „Malom Budi“?
„Mali Budo“ nije film o Crnogorcima u Beogradu, nije komedija mentaliteta, nije vic. To je priča o ljudima koji su usled sopstvenog haotičnog načina života, koji diktira ovo suludo vreme, napravili svoj mikro svet, u kojem vladaju neka druga pravila. Ta pravila postoje samo da bi se nekako živelo i preživelo. Bilo kako… Glavni junak, koji ne shvata da je životno ugrožen, obožava svoje ubice i divi im se. Zar nismo svi iskusili tu vrstu odmane i samoobmane i to više puta, u poslednje tri decenije? Ovo je komedija koja će vas oduševiti, ali ćete u pojedinim momentima osetiti i blagu gorčinu.
■ Pričajući o reditelju Danilu Bećkoviću, rekao si „Pored toga što mi je brat, Danilo mi je i reditelj“. Da li bi Crnogorac, uopšte, mogao da pomisli da snima film, a da u samom startu bratu ne nameni zapaženu ulogu?
Nisam ja bilo koji brat, niti je on bilo koji reditelj. Dva brata, dva talenta. Ostalo je logika radnje.
■ Da li voliš atmosferu koja vlada na premijerama?
Uzbuđen sam, jer odavno nisam snimio film, a Danilu je ovo prvi film, pa želim da ljudi vide koliko je talentovan. Srećan sam što smo radili zajedno. Zbog svega toga, može se reći da ovu premijeru volim.